Dobročinstvo

Sedim na klupi, obasjana suncem, kada čujem snažan glas kako me doziva. Viđala sam je ovde, oko igrališta, kako se gegavo kreće s torbom na ramenu, spremajući se da čisti zgrade u susedstvu. Puna je života, a glas joj dopire do horizonta, iako se čini da šapuće.

U ruci drži karticu zdravstvenog osiguranja i prilazi mi, kao da želi da mi kaže da nema vremena da se time bakće. Prihvatam izazov. Na kartici piše da je vlasnik rođen 2007. godine. Setim se grupe dečaka koji su juče igrali basket – privukli su mi pažnju svojom energijom i načinom na koji su bodrili jedni druge nakon svakog dobrog poteza.

Već zamišljam njegov osmeh dok mu vraćam karticu. Tu su i roditelji koji ispuštaju izdah olakšanja. Izgubljeni dokumenti su prava muka, a ovde takve procedure traju.

Nisam dugo ovde i ne znam kako se postupa u ovakvim situacijama, ali sam voljna da naučim. Tražim neki autoritet koji će podržati moje dobro delo. Na kraju dolazim do telefona Zavoda za zdravstveno osiguranje. Usplahirena, puna nade, slušam službenicu s druge strane – ali njen kritični ton brzo topi moje oduševljenje. Umesto pomoći, dobijam lekciju o tome kako je moja logika da ostavim karticu u obližnoj policiji pogrešna.

Ćutim i slušam, osećajući kako se moje dobročinstvo pretvara u osećaj krivice i nespretnosti. Ipak, pronalazim snagu da joj kažem kako je mogla jednostavno da me uputi na pravo mesto – bez kritike. Dosta mi je kritike, ceo život se borim s njom.

Duboko u sebi ostavljam prostor za zahvalnost i toplinu koju donosi čin dobrote. Ponovo se vraćam mislima na osmehe roditelja i na jučerašnju košarkašku utakmicu, u kojoj se osećala moć igre i podrške.